Саопштење са 40. редовне седнице Уставног суда, одржане 10. новембра 2011. године, којом је председавао др Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда

четвртак, 10. новембар 2011

Уставни суд је на 40. редовној седници одлучио о 70 предмета, а у предмету Уж-1261/2009 је одложио разматрање и одлучивање. У предмету IУз-36/2009 Суд није донео одлуку, јер предлог судије известиоца није добио потребну већину.

I  У предметима оцене уставности законa Уставни суд је: 

- није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 284. ст. 1. и 2, члана 285. став 1, члана 306. став 3. и члана 333. став 1. тачка 99) Закона о безбедности саобраћаја на путевима ("Службени гласник РС", број 41/09). Оспореним одредбама прописанo је: да ће возач који је затечен у чињењу прекршаја и који изражава намеру за даље чињење прекршаја, односно који је наставио са чињењем тог прекршаја, довести надлежном органу за прекршаје, а ако се довођење не може извршити одмах, територијално надлежна организациона јединица Министарства унутрашњих послова ће ово лице задржати најдуже 24 часа (члан 284. ст. 1. и 2); да уколико се у контроли саобраћаја затекне возач, који осим српске, поседује и инострану возачку дозволу, полицијски службеник ће на листу места одузети инострану возачку дозволу и да ће одузета возачка дозвола бити достављена министарству надлежном за спољне послове ради враћања органу који је одузету возачаку дозволу издао (члан 285. ст. 1. и 3); да приликом контроле, возач и путници не смеју да напусте возило осим ако им полицијски службеник то не дозволи (члан 306. став 3) и да ће се новчаном казном у износу од 5.000 динара казнити за прекршај лице које поступи супротно одредбама члана 306. став 3. овог закона (члан 333. став 1. тачка 99). Суд је оценио да су оспореним одредбама члана 284. ст. 1. и 2. уређени односи у оквиру Уставом утврђеног овлашћења, те да је оспореним Законом прописано овлашћење полицијског службеника, односно мера задржавања возача уређено на начин којим се не доводи у питање Уставом зајамчено право на слободу и безбедност, те с тим у вези Уставом зајамчена права лица које је задржано, односно лишено слободе без одлуке суда. По оцени Суда, оспореним одредбама члана 285. став 1. уређена су питања режима и безбедности у саобраћају, што се, сагласно Уставу, уређује законом, а Суд је констатовао и да је одредбом члана 7. став 5. тачка а) Директиве Европског парламента 2006/126/ЕЦ прописано да ниједна особа не може имати више од једне возачке дозволе. Суд је оценио да је оспореном одредбом члана 306. став 3. Закона, уређено овлашћење полицијског службеника да врши контролу саобраћаја и да ради контроле заустави и прегледа возило које учествује у саобраћају, те да има значење уређивања односа у вези са режимом и безбедности саобраћаја на путевима. Оспореном одредбом прописана забрана напуштања возила без одобрења овлашћеног лица док траје контрола, по схватању Суда, нема значење ограничавања слободе кретања зајамчене одредбама члана 39. Устава. С обзиром на то да не налази да је оспорена одредба члана 306. став 3. Закона у супротности са Уставом, као и да је одређивање које ће се радње законом или другим општим актом прописати као прекршај, у конкретном случају забрана напуштања возила док траје контрола без одобрења овлашћеног полицијског службеника, ствар одговарајуће законодавне политике чију целисходност Уставни суд, на основу одредаба члана 167. Устава није надлежан да оцењује, Суд је оценио да ни оспорена одредба члана 333. став 1. тачка 99) није у супротности са Уставом.
Суд је одбацио иницијативу за оцену сагласности наведеног закона са Кривичним закоником, јер, на основу одредаба члана 167. Устава није надлежан да оцењује међусобну сагласност закона, као аката исте правне снаге.  (предмет IУз-197/2009) 

- није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредбе члана 132. став 4. Закона о основама система образовања и васпитања ("Службени гласник РС", број 72/09). Оспореном одредбом уређен је радни однос у установи на одређено време тако што је било прописано: да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице ради извођења верске наставе ако се на конкурс не пријави ни један кандидат који испуњава услове за рад на неодређено време (став 1. тачка 4); да листу наставника верске наставе на предлог традиционалних цркава и верских заједница утврђује министар (став 2); да наставника верске наставе у школу упућује традиционална црква или верска заједница са утврђене листе за сваку школску годину (став 3); да за извођење верске наставе наставник са школом у коју је упућен закључује уговор о раду на 12 месеци за сваку школску годину (став 4). Одредбом члана 23. Закона о изменама и допунама Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, број 52/11) мењане су и допуњаване одредбе члана 132. оспореног Закона тако што је, поред осталог, у ставу 1. тачка 4) основног Закона која уређује рад на одређено време тачка 4) става 1. мењана тако да она након иземене гласи: да установа може да прими у радни однос на одређено време без конкурса лице „ради извођења верске наставе“, после става 1. додат је нови став 2. док су досадашњи ст. 2. до 8. постали ст. 3. до 9. Дакле, оспорени став 4. који је постао став 5. није мењан. Услови и начин на који се наставник верске наставе упућује у школу са којом закључује уговор о раду на 12 месеци, односи се на све наставнике верске наставе које са листе упућују традиционална црква и верска заједница, што по оцени Суда не представља повреду права на рад нити било који вид дикриминације тих лица с обзиром на специфичан начин упућивања на рад у школу. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, оспорена одредба Закона је у сагласности са одредбама члана 21. став 1. и члана 60. став 1. Устава, док је питање како ће се рад на одређено време наставника верске наставе који је алтернативни предмет у основној и средњој школи уредити ствар законодавне политике у области образовања и васпитања о чему Суд, сагласно одредби члана 167. Устава, није надлежан да одлучује. (предмет IУз-253/2009)

- одбацио иницијативу „за оцену уставности и законитости“ одредбе члана 68. став 1. тачка 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06 и 61/07),  јер подносилац није поступио по захтеву Суда за уређивање иницијативе и отклањање недостатака који онемогућавају вођење поступка. (предмет IУз-59/2010)

- није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије ("Службени гласник РС", бр. 116/07 и 88/09). Оспореним одредбама прописано је: да је за повреду дужности из службе одговоран припадник Војске Србије, док је у служби (став 1); да је за повреду дужности из службе одговорно и лице коме је престала служба у Војсци Србије, ако је дисциплински поступак против њега покренут док је био у служби (став 2); да ће лице или тело надлежно за вођење дисциплинског поступка обуставити дисциплински поступак против лица коме је престала служба у Војсци Србије, а против кога је дисциплински поступак покренут док је било у служби, ако нађе да је вођење дисциплинског поступка немогуће или нецилисходно (став 3); да се сматра да је лице у резервном саставу на војној дужности у Војсци Србије од тренутка ступања у команду, јединицу или установу Војске Србије, ако се јавља непосредно, односно од тренутка јављања у месту прикупљања, односно на зборном месту ознаћеном у општем или појединачном позиву или ратном распореду до отпуштања из команде, јединице или установе Војске Србије (став 4). Уставни суд је оценио да је законодавац био Уставом овлашћен да својим прописом одреди круг лица који се могу сматрати дисциплински одговорним за повреду службене дужности, при чему је органу надлежном за вођење дисциплинског поступка дато дискреционо овлашћење да у сваком конкретном случају процењује могућност, односно целисходност вођења дисциплинског поступка и да у зависности од тих чињеница поступак настави или обустави. Наводи да се дисциплински поступак не може водити против лица које више није припадник Војске Србије, односно да се цивилним лицима не могу изрицати дисциплиснке санкције за прекршаје које су учинили док су били припадници Војске,  по оцени Суда су неосновани, имајући у виду да промена статуса учиниоца прекршаја не може бити разлог да се одређено лице амнестира од одговорности за учињени прекршај, јер би се у том случају довела у питање сврха дисциплинског поступка која се огледа, пре свега, у кажњавању учинилаца прекршаја, као и у свести о потреби да се у вршњу војних дужности поступа по правилима службе. По оцени Суда, неосновани су и наводи да се оспореним одредбама Закона грађани доводе у неравноправан положај будући да Закон не дефинише критеријуме на основу којих надлежни орган за вођење дисциплинског поступка цени оправданост, односно целисходност даљег вођења дисциплинског поступка, јер надлежни орган  има дискреционо овлашћење да, ценећи све околности конкретног дисциплинског прекршаја, одлучује о томе да ли је оправдано и целисходно даље вођење поступка.  Такође, оспореним одредбама не доводе се у питање гаранције прокламоване чланом 1. Протокола 12. уз Конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Суд није прихватио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости одредбе члана 43. став 4. Правила о војној дисциплини („Службени војни лист“, бр. 22/08, 14/10 и 14/11). Оспореном одредбом прописано је да су војни дисциплински судови надлежни и за суђење лицима којима престане служба у Војсци Србије, у складу са чланом 146. ст. 2. и 3. Закона о Војсци Србије. Уставни суд није прихватио ову иницијативу из истих уставноправних разлога који су дати приликом образлагања уставности одредаба члана 146. ст. 2. и 3. наведеног закона.
Суд је одбацио иницијативу за оцену сагласности одредаба члана 146. ст. 2. и 3. са одредбом чл. 145. и 152. наведеног закона, јер Уставни суд, према члану 167. Устава није надлежан да оцењује међусобну сагласност одредаба истог општег акта. (предмет IУз-73/2010) 

- закључио да, на основу члана 33. Закона о Уставном суду, иницијативе за оцену уставности одредаба члана 2. став 2, члана 5, члана 10. тачка 6. и тач. 10. до 13, члана 11. став 3, члана 12, члана 13. став 3, члана 14. ст. 1. и 2, члана 15. ст. 5. до 7, члана 22. тачка 1, члана 23. до 27, члана 29, чл. 31. до 33, члана 47. до 59, члана 114. и 116, члана 134. и члана 137. став 1. Закона о националним саветима националних мањина ("Службени гласник РС", број 72/09), достави Народној скупштини на мишљење. (предмет IУз-882/2010) 

 - одбацио иницијативу за оцену уставности члана 85. став 1. у делу „који мора да буде адвокат“ Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 72/11). Како се поднетом иницијативом тражи оцена уставности закона који ће ступити на снагу 1. фебруара 2012. године Уставни суд је оценио да не  постоје уставне претпоставке за вођење поступка и одлучивање. (предмет IУз-418/2011) 

II  У предметима оцене уставности и законитости општих правних аката Уставни суд је: 

- одбацио захтев за отклањање последица насталих применом одредаба чл. 37. и 37/а Уредбе о продаји капитала и имовине јавном аукцијом ("Службени гласник РС", бр. 45/01,  45/02 и 19/03)  за које је Уставни суд Одлуком IУ 371/2003 ("Службени гласник РС", број 59/04  од 29. 05. 2004. године) утврдио да нису у сагласности са Уставом, јер је утврдио да не постоје процесне претпоставке за поступање по захтеву за отклањање последица насталих применом одредаба л. 37. и 37/а наведене уредбе. (предмет IУ-371/2003) 

- није прихватио иницијативу за  покретање поступка за утврђивање неуставности Одлуке о условима наплате обвезница Републике Србије за измирење обавеза по основу девизне штедње грађана ("Службени гласник РС", број 52/02). Како су Законом о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по основу девизне штедње грађана и Законом о регулисању јавног дуга Савезне Републике Југославије по уговорима о девизним депозитима грађана ороченим код Дафимент банке АД Београд у ликвидацији и по девизним средствима грађана положеним код Банке приватне привреде Црне Горе ДД Подгорица уређени услови и начин регулисања обавеза по основу девизне штедње грађана, односно по основу неисплаћених орочених девизних средстава грађана по уговорима о депозиту грађана код Дафимент банке а. д. Београд, у ликвидацији, а Влади дато овлашћење да пропише основне елементе обвезница, износ емисије као и услове дистрибуције и наплате обвезница и да су оспореном Одлуком као подзаконским актом, само уређени услови наплате обвезница Републике Србије и начин обезбеђења и преноса средстава потребних за исплате обвезница као и то ко обавља стручне и административно техничке послове у вези са том одлуком, Суд је утврдио да се опореном Одлуком не уређују односи због којих подносилац иницијативе доводи у питање сагласност оспорене Одлуке са Уставом. (предмет IУп-161/2008) 

- није прихватио иницијативу за  покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости  одредбе члана 2. став 4. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза привредних друштава према повериоцима из средстава остварених од продаје акција привредног друштва у власништву Акцијског фонда Републике Србије ("Службени гласник РС", број 58/05). Оспореном одредбом Уредбе прописано је да се отпуштање дуга повериоцима према друштву врши у случају ако су акције друштва продате методом јавног тендера. Суд је становишта да је Влада поступила у оквиру уставног овлашћења када је оспореном Уредбом уредила начин и услове измиривања обавеза према повериоцима привредних друштава код којих је удео акција у укупном броју акција друштва пренетих Акцијском фонду Републике Србије и Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање једнак или већи од 33,4% и за која Агенција за приватизацију донесе одлуку о продаји тих акција јавним тендером. Суд је оценио да се разлозима наведеним у иницијативи не доводи у сумњу законитост оспорене одредбе члана 2. став 4. Уредбе са становишта одредаба чл. 32. и 36. Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији из 2005. године и члана 20е Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији из 2007. године, а самим тим ни њена уставност у смислу одредбе члана 195. став 1. Устава. (предмет IУп-209/2009) 

- обуставио поступак за оцену уставности и законитости Закључка Владе Републике Србије 05 број: 43-6256/2009-001 од 2. октобра 2009. године. Суд је констатовао да је оспорени Закључак Владе престао да важи доношењем новог закључка Владе 05 број: 113-1041/2010-4 од 17. фебруара 2010. године и да није произвео последице у примени, те су престале процесне претпоставке за вођење поступка за оцену уставности и законитости.
Суд је одбацио иницијативу за оцену уставности и законитости Процедуре о начину регулисања неуплаћених доприноса за поједине привредне субјекте, коју су донели министар финансија и министар рада и социјалне политике 9. новембра 2009. године. Суд је оценио да оспорена Процедура према својој правној природи не представља општи правни акт јер не садржи опште правне норме којима се уређују односи из ове области, а донета је ради реализације оспореног Закључка Владе.
Будући да је Уставни суд обуставио поступак за оцену уставности и законитости  оспореног Закључка, одбацио је захтев за обуставу извршења појединачаних аката, односно радњи предузетих на основу наведеног закључка.(предмет IУп-288/2009) 

- одбацио иницијативу за  оцену уставности и законитости Одлуке о утврђивању услова у погледу удаљености од суседног објекта и висине објекта код накнадног издавања грађевинске дозволе („Службени гласник града Врања“, број 29/09). Суд је утврдио да је у току поступка пред Уставним судом ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 24/11), који више не даје овлашћења једницима локалне самоуправе да могу накнадно издати грађевинску дозволу за објекте изграђене односно реконструисане без грађевинске дозволе, ако нису испоштовани урбанистичко технички параметри који се односе на удаљеност од суседног објекта односно на висину објекта. Одлуком Скупштине града Врање, престала је да важи и оспорена одлука која је донета на основу овог Закона, те су престале процесне претпоставке за вођење поступка и одлучивање. (предмет IУо -839/2010) 

- утврдио да Правилник о критеријумима за расподелу станова солидарне стамбене изградње општине Лучани буџетским корисницима, број 06-57/10-01, који је донело Општинско веће општине Лучани на седници одржаној 17. децембра 2010. године, није у сагласности са Уставом и законом. Уставни суд је оценио да је Законом о локалној самоуправи утврђена расподела надлежности између органа локалне власти, тако што је доношење општих аката, осим акта из члана 46. тачка 3), у надлежности скупштине јединице локалне самоуправе, а не општинског већа као извршног органа. Стога је Суд утврдио да је Општинско веће општине Лучани, доношењем оспореног Правилника, изашло из оквира своје надлежности утврђене одредбама члана 46. Закона, што овај општи акт чини несагласним са законом. По оцени Суда оспорени Правилник је несагласан и са Уставом, будући да, према одредби члана 195. став 2. Устава, општи акти јединица локалне самоуправе морају бити сагласни са законом.
Суд је одбацио захтев за обуставу извршења аката, односно радњи предузетих на основу наведеног правилника. (предмет IУо -47/2011)

III У поступцима по жалби судија, јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца на одлуку о престанку функције Уставни суд је:  

- одбацио жалбу С. М. Б. изјављену против Одлуке Високог савета судства број 06-00-02/2010-01 од 13. јануара 2010. године, у делу става I тачка 68. изреке. (предмет VIIIУ-232/2010) 

- одбацио жалбу С. Б. изјављену против Одлуке Високог савета судства број 06-00-02/2010-01 од 13. јануара 2010. године, у делу става I тачка 9. изреке. (предмет VIIIУ-566/2010) 

IV  У предметима одређивања начина извршења одлука Уставног суда, Уставни суд је: 

– усвојио захтев З. Симића, З. Савића, П. Мурића и Љ. Митровић за извршење Одлуке Уставног суда IУз-52/2008 („Службени гласник PC", број 34/10) од 21. априла 2010. године и одредио да се подносиоцима, којима је престао мандат на основу пресуде Окружног суда у Јагодини Уж. 9/08 од 2. децембра 2008. године, последице престанка одборничког мандата отклоне изменом појединачног акта на основу кога им је престао мандат. Суд је поништио решење Управног суда-Одељење у Крагујевцу Уж. 740/10 од 18. новембра 2010. године, у делу који се односи на захтев подносилаца, и одредио да Управни суд поново одлучи о захтеву за измену појединачног акта о престанку мандата, у року од 30 дана од дана достављања овог решења. (предмет  XУ-66/2011) 

V У поступцима по уставним жалбама Уставни суд је: 

- усвојио уставну жалбу А. Ђорђевић и утврдио да је у управном поступку који се води пред Управом градске општине Звездара – Одељење за грађевинске послове у предмету број 351-112/03 по предлогу подноситељке уставне жалбе за понављање поступка, повређено право подноситељке на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је наложио Градској управи града Београда – Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове да предузме све мере како би се у најкраћем року окончао поступак у предмету 350.6-93/03, као и Управи градске општине Звездара - Одељење за грађевинске послове да, када се за то стекну услови, предузме све мере како би се наведени управни поступак, окончао у најкраћем року. (предмет Уж-1059/2008) 

- усвојио уставну жалбу Железничке стамбене задруге „15. април“ изјављену против пресуде Вишег трговинског суда Пж.2932/08 од 5. фебруара 2009. године и утврдио да је повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је поништио наведену пресуду и наложио Привредном апелационом суду да поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављене против пресуде Трговинског суда у Београду П. 9277/07 од 30. јануара 2008. године. (предмет Уж-663/2009)

- усвојио уставну жалбу С. Ковачевића и Г. Марјановића и утврдио да је у преиначујућем делу става другог пресуде Окружног суда у Београду Гж. 16194/08 од 24. априла 2009. године, повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је поништио преиначујући део другог става изреке наведене пресуде и наложио Вишем суду у Београду да поново одлучи о жалби туженог Фонда за социјално осигурање војних осигураника Београд у делу у ком је изјављена против петог и шестог става изреке пресуде Трећег општинског суда у Београду П. 4373/07 од 10. новембра 2008. године, у којима је одлучивано о законској затезној камати обрачунате на збирни износ главног дуа, за период од 1. августа 2004. године до 1. јануара 2008. године. (предмет Уж-816/2009)    - усвојио уставну жалбу М. Симин и утврдио да је у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Новом Саду у предмету П. 5199/06 (првобитно П. 10029/93) повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду. (предмет Уж-971/2009)  

- усвојио уставну жалбу М. Петровића и утврдио да је у поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П-9127/03 (сада предмет Првог основног суда у Београду П. 63032/10) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је утврдио право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду. Суд је наложио надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се наведени парнични поступак по тужби подносиоца окончао у најкраћем року. (предмет Уж-1349/2009)  

- усвојио уставну жалбу В. Пилиповић и утврдио да је у поступку који се водио пред Петим општинским судом у Београду у предмету П. 670/03 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, заје0мчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Суд је утврдио право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду. (предмет Уж-1000/2010)     

- одбио као неосноване уставне жалбе, јер је утврдио да нема повреда права зајемчених Уставом,  у предметима Уж- 779/2009, Уж- 877/2009, Уж- 2521/2009, Уж- 3398/2010 и Уж- 4507/2010. 

- није дозволио повраћај у пређашње стање због пропуштеног рока за изјављивање уставне жалбе и истовремено одбацио поднету уставну жалбу као неблаговремену, у предмету Уж-4484/2010. 

- одбацио из процесних разлога уставне жалбе у предметима Уж-127/2009, Уж-175/2009,  Уж-444/2009, Уж-468/2009, Уж-807/2009, Уж-1194/2009, Уж-1197/2009, Уж-1238/2009, Уж-1268/2009, Уж-1281/2009, Уж- 2236/2009, Уж- 2643/2009, Уж- 2670/2009, Уж- 2677/2009, Уж- 2680/2009, Уж- 4047/2010, Уж- 4210/2010, Уж- 4477/2010, Уж-4513/2010, Уж-4525/2010, Уж-4531/2010, Уж-4613/2010, Уж-4615/2010, Уж-4636/2010, Уж-4656/2010, Уж-5045/2010, Уж-5152/2010, Уж-5154/2010, Уж-5180/2010, Уж-5495/2010, Уж - 3/2011, Уж - 6/2011, Уж -2414/2011, Уж - 2547/2011, Уж - 2548/2011, Уж - 3061/2011, Уж - 3112/2011, Уж - 3118/2011 и Уж - 3133/2011. 

VI У поступцима по захтевима за оцену уставности и законитости појединачних правних аката, Уставни суд је, из разлога ненадлежности, одбацио захтеве у предметима IР – 235/2011, IР – 263/2011 и IР – 274/2011.

            Самостални саветник за односе са јавношћу

Данијела Лубарда