Разговор недеље: Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда Србије

Главобоља због нерешених и старих предмета

Неразумно дугим суђењем сматра се сваки поступак који траје дуже од две године. – Жалбе неизабраних судија за сада и даље у надлежности Уставног суда

Предложићу увођење обавезног програма рада Уставног суда

Судија др Драгиша Слијепчевић изабран је за председника Уставног суда Србије у четвртак, 3. фебруара, у тренутку када је овај суд потпуно загушен предметима, а само пола године откако је почео да ради у пуном саставу, са свих 15 судија.

У октобру прошле године пред Уставним судом Србије било је седам хиљада уставних и других жалби. Да ли је сада тај број већи или мањи?

Оптерећеност Суда је таква да се сваком грађанину намеће питање у којој се мери може остварити улога Уставног суда као заштитника уставности и законитости и људских и мањинских права и слобода. Велики број нерешених предмета из ранијих година је проблем који мени лично задаје највише главобоље. Као председник Уставног суда, у обавези сам да предузмем све мере у циљу убрзаног решавања старих предмета, од којих неки потичу још из 2001. године. Имамо 209 нерешених уставних жалби из 2008. године и 1.603 из 2009.

Међутим, упркос тако великом броју нерешених предмета, не доводи се у питање остварење уставне улоге Суда на чијем сам челу. То су само статистички подаци који указују на обим, али не и на суштину проблема који осликавају. Јер, не могу се поредити правне последице евентуалне неуставности Закона о измирењу старе девизне штедње, Закона о једнократном порезу на екстра доходак, Закона о кривичном поступку, Закона о раду, Закона о приватизацији или Статута АП Војводине, с правним последицама незаконитости Правилника о евидентирању доласка и одласка на посао или Одлуке скупштине општине о проглашењу Светог Илије за градску славу.

Зато се, без обзира на број и старост појединих предмета, морају утврдити приоритети њиховог решавања у односу на значај друштвених односа који се оспореним актима уређују, односно степен угрожености појединих људских и мањинских права и слобода. Таквих старих предмета је 1.812 по уставним жалбама. Суд је у обавези да их у што скорије време реши јер јето од изузетног значаја за успостављање владавине права и за правну сигурност грађана. Због вишегодишњег протека времена, многи су од тих предмета „сами по себи“ решени, али је још увек не мали број и оних који упркос својој старости вапе за хитном одлуком Уставног суда. Надам се да ће Уставни суд смоћи снаге да оконча поступак у тим предметима, али и оним „врућим“, као што је забрана рада појединих удружења грађана или оцена уставности Статута АП Војводине, до краја прве половине ове године. Тек потом стећи ће се услови да приступимо утврђивању приоритета у решавању новопримљених предмета.

Могу ли се пред Судом у Стразбуру очекивати тужбе грађана против Уставног суда Србије због повреде права на суђење у разумном року?

Број нерешених старих предмета уставних жалби реално указује на опасност могућег подношења представки наших грађана Европском суду за људска права у Стразбуру због повреде права на суђење у разумном року пред Уставним судом Србије. Када то кажем имам на уму да се, према неписаном правилу тог суда, неразумно дугим суђењем сматра сваки поступак пред Уставним судом који траје дуже од две године. Тај рок је већ истекао у односу на нерешене предмете из 2008. године, а на измаку је и у великом броју таквих предмета из 2009. године. Посебно су проблематични предмети у којима се уставном жалбом тражи заштита права због неоснованог лишења слободе или повређених права детета. У тим случајевима разумни рок износи свега два до три месеца, а пред нашим судом се налази више од 60 предмета ове врсте у којима је одавно упаљено црвено светло због њиховог нерешавања.

Ипак, надам седа ће Суд у Стразбуру имати још неко време разумевања за објективне проблеме нашег Уставног суда изазване доскорашњом непопуњеношћу Уставом прописаног броја судија. На нама да је уложимо додатне напоре како бисмо конкретним резултатима у решавању ових предмета показали да је наша уставна жалба делотворно правно средство.

Да ли, као новоименовани председник Суда, имате визију о томе шта треба урадити да би поступање Суда било ефикасније?

Неефикасност поступања Уставног суда је у великој мери условљена његовом Уставом широко прописаном надлежношћу и могућношћу иницирања поступка нормативне контроле, односно подизања уставне жалбе. Нажалост, ова неразумна уставна решења су додатно искомпликовананепрецизним и недореченим процесним правилима Закона о Уставном суду. Зато сматрам да се ефикасно растерећење у раду Уставног суда може постићи хитном изменом Закона о Уставном суду. Надам се да ће до тога и доћи у најскорије време. До тада Уставном суду остаје да у границама постојећих уставних и законских оквира изнађе могућности које ће бар донекле побољшати тренутно стање.

У том циљу, као председник Суда, предложићу увођење обавезног програма рада Уставног суда. За разлику од досадашњег програма, који је представљао необавезни списак жеља и могућности сваког појединог судије известиоца, мора се установити обавезујући програм рада који ће представљати процену објективне тежине, хитности и значаја сваког предмета. Статистичким подацима се исказује само број, а не и стварно постигнути резултати у раду Уставног суда.

Зато се обавезношћу програма рада мора обезбедити решавање најактуелниjих и за грађане и за државу најзначајнијих предмета. Тим приступом елиминисаће се свака могућност бежања од решавања такозваних врућих предмета или чекања да се протеком времена предмети реше сами од себе. Осим тога, убрзању поступка може допринети и неопходна реорганизација рада стручних служби Уставног суда, као и прелазак с ручне на електронску припрему предмета и одржавања седница Суда. Уз то, нужно је извршити и одговарајуће повећање броја упослених судијских помоћника у односу на реалан број предмета у раду. Тим мерама значајно би се убрзао поступак пред Судом, али уједно и повећао квалитет донетих судских одлука.

Било је идеја да Уставни суд одлучује у мањим већима, односно да не мора свих 15 судија одлучивати о свему. Шта Ви мислите о томе?

Одлучивање по већима је прека потреба, јер се на тај начин стварају реалне претпоставке за ефикасно поступање Суда. Ја сам заговорник тог решења јер сматрам да је оно могуће и у оквиру садашњих уставних и законских решења. Рад Уставног суда се може организовати у оквиру два већа од по седам судија којима би председавао председник Суда. Мањкавост тог облика рада је што он подразумева доношење једногласне одлуке свих чланова већа. Међутим, у великом броју случајева једногласност у одлучивању Суда већ је постигнута. У противном, када једногласност изостане, предмет ће се износити на пленарну седницу свих судија. То је једина могућност установљења судских већа у садашњим законским оквирима.

Нажалост, у овом тренутку нема могућности формирања и мањих већа, од три или пет судија, јер Закон о Уставном суду то не допушта.

Чини се да је Уставном суду додељена и инстанциона надлежност у неким предметима, многи га називају „највишим судом“. Можете ли објаснити нашим читаоцима да ли је то „суд над судовима“ или суд који је чувар људских права, Устава и закона?

Уставни суд није „суд над судовима“, већ чувар уставности и законитости и заштитник људских и мањинских права и слобода. Он то чини и у случају када поништава одлуке редовних судова. На тај начин се отклањају штетне последице учињених повреда Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Поништењем таквих одлука само се стварају процесне претпоставке за доношење нове, на Уставу и закону засноване, одлуке редовног суда. То значи да се и надлежност Уставног суда исцрпљује у поништењу неуставних судских одлука, док пресуђење спорног односа и утврђење кривице извршилаца кривичних дела и у том случају остаје у искључивој стварној надлежности редовних судова. Зато нема места тврдњи да Уставни суд пресуђењем по уставним жалбама врши инстанциону контролу одлука редовних судова.

Пред Уставним судом су крајем прошле године биле и неизабране судије, које су поднеле жалбу на одлуку Високог савета судства, али неколико стотина њих није дошло на ред. Изменама сета правосудних закона, предвиђено је да њихове жалбе буду „пребачене“ ВСС-у као приговори. Да ли су жалбе неизабраних судија и тужилаца још у Уставном суду или су отпремљене у ВСС?

Каква је судбина већ покренутих поступака по жалбама неизабраних судија и тужилаца, као и оних по којима јавне расправе још нису одржане, остаје да се види. Одговор на то питање определиће се одлуком Уставног суда о уставности недавно донетих измена сета правосудних закона. Уставни суд је већ предузео одговарајуће мере на том плану упућивањем иницијативе на мишљење Народној скупштини, са остављеним роком од 15 дана. Након тога стећи ће се процесне претпоставке за даље поступање и одлучивање Уставног суда о поднетим иницијативама. До тог времена, сви предмети по поднетим жалбама неизабраних судија и тужилаца и даље остају у надлежности Уставног суда, што значи да се и физички налазе у Уставном суду.

Александра Петровић

(ПОЛИТИКА, 6. фебруар.2011)