Измене Закона – на јесен

ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЛАВИРИНТИ УСТАВНОГ СУДА

Измене Закона – на јесен

Не може “чувар Устава” бранити правни поредак и владавину права ако износи на седнице баш све што му се достави

Судије Уставног суда Србије до краја јуна ће доставити Министарству правде њихово виђење измена Закона о Уставном суду, сазнаје „Политика”. Министарство ће на основу тога доставити свој предлог измена закона и тражиће да га Народна скупштина усвоји по хитном поступку. Тако се очекује да значајне промене у надлежности и начину поступања Уставног суда Србије ступе на снагу већ на јесен.

Како сазнајемо, председник Уставног суда Драгиша Слијепчевић већ је о томе обавио разговоре с председником владе Мирком Цветковићем и министарском правде Снежаном Маловић.

Постојећи Закон о Уставном суду блокира рад овог суда јер судије о сваком предмету одлучују у комплетном саставу од 15 судија и нема могућност одлучивања у мањим већима од троје или петоро судија.

Пред судом је чак 7.000 уставних жалби, од којих неке чекају на решавање више од две године. Половина тих жалби поднета је због повреде уставом гарантованог права на суђење у разумном року, а управо се Уставни суд, који треба да заштити то право, због своје преоптерећености претвара у још један суд који крши исто то право грађана, па се може очекивати да се и на Уставни суд Србије грађани жале Европском суду за људска права у Стразбуру.

Прва предложена измена биће управо да се одређене одлуке могу доносити у надлежности већа од три или пет судија, нарочито у случајевима пружања уставне заштите грађанима као физичким лицима, али и правним лицима када се обраћају суду уставном жалбом због повреде људских и мањинских права и слобода.

Друга измена, коју ће судије тражити, јесте да се законским одредбама онемогући загушење суда подношењем уставних жалби које су очигледно неосноване, јер су поднете из других разлога, а не због повреде људских и мањинских права и слобода. Има много грађана који се обраћају Уставном суду очекујући да он поступа као суд инстанционе надлежности, чиме би се уставна жалба претворила у ванредни правни лек, а Уставни суд у суд четвртог степена.

Такве жалбе биле би враћене подносиоцима, уз образложење да Уставни суд није надлежан да по њима поступа. Због тога ће бити предложено и оснивање стручне службе суда, која би ценила допуштеност уставних жалби. Више од 70 посто предмета који стижу у Уставни суд Србије су управо овакве жалбе, које се одбацују из разноразних разлога.

– Грађани често траже од Уставног суда да поништи одлуку вишег или апелационог суда и да сам пресуди уместо њих. То су недопуштене уставне жалбе – каже за „Тему недеље” Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда Србије.

Трећа измена односила би се на преношење надлежности са Уставног суда на Врховни касациони суд када су у питању жалбе у којима се истиче само повреда права на суђење у разумном року пред редовним судовима, док су суђења још у току, дакле у „живим” предметима, који још нису окончани. Само повреда права на суђење у разумном року у већ правноснажно окончаним предметима била би у надлежности Уставног суда.

Устав прописује да се уставна жалба може поднети само ако су већ исцрпљена сва правна средства пред редовним судовима. Зато је парадоксално и заправо незаконито да се ове жалбе подносе Уставном суду у вези са суђењем које још траје пред неким основним, вишим или Апелационим судом.

Четврта измена Закона о Уставном суду односи се на иницијативе грађана за оцену уставности закона, прописа и других општих правних аката. Сваки грађанин може поднети такву иницијативу, а законом би то било промењено.

– Не може неко ко се из хобија бави правом и не зна како да утроши своје слободно време, свакодневно да пише иницијативе за сваки закон и сваки члан закона, да затрпава Уставни суд. Имамо по 20 и 30 иницијатива од једног истог грађанина, са различитим идејама и захтевима да утврдимо да ли је закон уставан или неуставан – каже Слијепчевић.

Да би се Уставни суд растеретио, потребно је кроз закон изнаћи могућност да се поступање по иницијативама грађана услове постојањем њиховог правног интереса, дакле само ако су они у неком поступку пред судом или другим државним органом истицали да је реч о неуставном закону или општем акту, а тај суд или орган то нису прихватили. Тада би тај грађанин могао да се обрати Уставном суду иницијативом за оцену уставности, јер је то његов правни интерес,

– Уставни суд није суд опште надлежности нити је прекршајни суд да би се бавио свим и свачим. Он се мора бавити само питањима која су од значаја за правни поредак, владавину права и очување демократије, а то свакако неће чинити ако мора да износи на пленарну седницу баш све што му се достави – каже Драгиша Слијепчевић.

Пета измена закона биће уређивање буџетског положаја Уставног суда. Он је, по Уставу, самостална и независна институција. Међутим, та самосталност се може остварити само ако Уставни суд има и самосталност у односу на буџет, који му је неопходан да врши своју функцију. У садашњем законском решењу, суд нема могућност да утиче на предлог буџета и Закон о буџету којим му се додељују средства.

Ове године Уставни суд је добио мање средстава за рад од, на пример, заштитника грађана.

За најнужније потребе, Уставном суду је почетком ове године недостајало 32 милиона динара. Један део тог новца је у међувремену додељен суду из државног буџета.

Правне празнине

Изменом закона треба омогућити и одложно дејство одлука Уставног суда. То је нужно у ситуацији када суд касирањем једног закона ствара правну празнину.

Како се не би догодило да неко време „не постоји” закон који уређује читаву једну област, мора се омогућити важење закона чија је неуставност утврђена, како би се тај пропис ускладио са Уставом до момента ступања на снагу одлуке Уставног суда и тако онемогућио настанак правне празнине.

– Ако Уставни суд, примера ради, касира правилник неког привредног друштва о исплати зарада, настала би правна празнина због које запослени не би могли остварити право на зараду. Зато наше одлуке морају имати одложено дејство како би се успостављени правни поредак очувао – каже наш саговорник

A. Петровић

(Политика, 5. јун 2011)