Razgovor nedelje: Dragiša Slijepčević, predsednik Ustavnog suda Srbije

Glavobolja zbog nerešenih i starih predmeta

Nerazumno dugim suđenjem smatra se svaki postupak koji traje duže od dve godine. – Žalbe neizabranih sudija za sada i dalje u nadležnosti Ustavnog suda

Predložiću uvođenje obaveznog programa rada Ustavnog suda

Sudija dr Dragiša Slijepčević izabran je za predsednika Ustavnog suda Srbije u četvrtak, 3. februara, u trenutku kada je ovaj sud potpuno zagušen predmetima, a samo pola godine otkako je počeo da radi u punom sastavu, sa svih 15 sudija.

U oktobru prošle godine pred Ustavnim sudom Srbije bilo je sedam hiljada ustavnih i drugih žalbi. Da li je sada taj broj veći ili manji?

Opterećenost Suda je takva da se svakom građaninu nameće pitanje u kojoj se meri može ostvariti uloga Ustavnog suda kao zaštitnika ustavnosti i zakonitosti i ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Veliki broj nerešenih predmeta iz ranijih godina je problem koji meni lično zadaje najviše glavobolje. Kao predsednik Ustavnog suda, u obavezi sam da preduzmem sve mere u cilju ubrzanog rešavanja starih predmeta, od kojih neki potiču još iz 2001. godine. Imamo 209 nerešenih ustavnih žalbi iz 2008. godine i 1.603 iz 2009.

Međutim, uprkos tako velikom broju nerešenih predmeta, ne dovodi se u pitanje ostvarenje ustavne uloge Suda na čijem sam čelu. To su samo statistički podaci koji ukazuju na obim, ali ne i na suštinu problema koji oslikavaju. Jer, ne mogu se porediti pravne posledice eventualne neustavnosti Zakona o izmirenju stare devizne štednje, Zakona o jednokratnom porezu na ekstra dohodak, Zakona o krivičnom postupku, Zakona o radu, Zakona o privatizaciji ili Statuta AP Vojvodine, s pravnim posledicama nezakonitosti Pravilnika o evidentiranju dolaska i odlaska na posao ili Odluke skupštine opštine o proglašenju Svetog Ilije za gradsku slavu.

Zato se, bez obzira na broj i starost pojedinih predmeta, moraju utvrditi prioriteti njihovog rešavanja u odnosu na značaj društvenih odnosa koji se osporenim aktima uređuju, odnosno stepen ugroženosti pojedinih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Takvih starih predmeta je 1.812 po ustavnim žalbama. Sud je u obavezi da ih u što skorije vreme reši jer jeto od izuzetnog značaja za uspostavljanje vladavine prava i za pravnu sigurnost građana. Zbog višegodišnjeg proteka vremena, mnogi su od tih predmeta „sami po sebi“ rešeni, ali je još uvek ne mali broj i onih koji uprkos svojoj starosti vape za hitnom odlukom Ustavnog suda. Nadam se da će Ustavni sud smoći snage da okonča postupak u tim predmetima, ali i onim „vrućim“, kao što je zabrana rada pojedinih udruženja građana ili ocena ustavnosti Statuta AP Vojvodine, do kraja prve polovine ove godine. Tek potom steći će se uslovi da pristupimo utvrđivanju prioriteta u rešavanju novoprimljenih predmeta.

Mogu li se pred Sudom u Strazburu očekivati tužbe građana protiv Ustavnog suda Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku?

Broj nerešenih starih predmeta ustavnih žalbi realno ukazuje na opasnost mogućeg podnošenja predstavki naših građana Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pred Ustavnim sudom Srbije. Kada to kažem imam na umu da se, prema nepisanom pravilu tog suda, nerazumno dugim suđenjem smatra svaki postupak pred Ustavnim sudom koji traje duže od dve godine. Taj rok je već istekao u odnosu na nerešene predmete iz 2008. godine, a na izmaku je i u velikom broju takvih predmeta iz 2009. godine. Posebno su problematični predmeti u kojima se ustavnom žalbom traži zaštita prava zbog neosnovanog lišenja slobode ili povređenih prava deteta. U tim slučajevima razumni rok iznosi svega dva do tri meseca, a pred našim sudom se nalazi više od 60 predmeta ove vrste u kojima je odavno upaljeno crveno svetlo zbog njihovog nerešavanja.

Ipak, nadam seda će Sud u Strazburu imati još neko vreme razumevanja za objektivne probleme našeg Ustavnog suda izazvane doskorašnjom nepopunjenošću Ustavom propisanog broja sudija. Na nama da je uložimo dodatne napore kako bismo konkretnim rezultatima u rešavanju ovih predmeta pokazali da je naša ustavna žalba delotvorno pravno sredstvo.

Da li, kao novoimenovani predsednik Suda, imate viziju o tome šta treba uraditi da bi postupanje Suda bilo efikasnije?

Neefikasnost postupanja Ustavnog suda je u velikoj meri uslovljena njegovom Ustavom široko propisanom nadležnošću i mogućnošću iniciranja postupka normativne kontrole, odnosno podizanja ustavne žalbe. Nažalost, ova nerazumna ustavna rešenja su dodatno iskomplikovananepreciznim i nedorečenim procesnim pravilima Zakona o Ustavnom sudu. Zato smatram da se efikasno rasterećenje u radu Ustavnog suda može postići hitnom izmenom Zakona o Ustavnom sudu. Nadam se da će do toga i doći u najskorije vreme. Do tada Ustavnom sudu ostaje da u granicama postojećih ustavnih i zakonskih okvira iznađe mogućnosti koje će bar donekle poboljšati trenutno stanje.

U tom cilju, kao predsednik Suda, predložiću uvođenje obaveznog programa rada Ustavnog suda. Za razliku od dosadašnjeg programa, koji je predstavljao neobavezni spisak želja i mogućnosti svakog pojedinog sudije izvestioca, mora se ustanoviti obavezujući program rada koji će predstavljati procenu objektivne težine, hitnosti i značaja svakog predmeta. Statističkim podacima se iskazuje samo broj, a ne i stvarno postignuti rezultati u radu Ustavnog suda.

Zato se obaveznošću programa rada mora obezbediti rešavanje najaktuelnijih i za građane i za državu najznačajnijih predmeta. Tim pristupom eliminisaće se svaka mogućnost bežanja od rešavanja takozvanih vrućih predmeta ili čekanja da se protekom vremena predmeti reše sami od sebe. Osim toga, ubrzanju postupka može doprineti i neophodna reorganizacija rada stručnih službi Ustavnog suda, kao i prelazak s ručne na elektronsku pripremu predmeta i održavanja sednica Suda. Uz to, nužno je izvršiti i odgovarajuće povećanje broja uposlenih sudijskih pomoćnika u odnosu na realan broj predmeta u radu. Tim merama značajno bi se ubrzao postupak pred Sudom, ali ujedno i povećao kvalitet donetih sudskih odluka.

Bilo je ideja da Ustavni sud odlučuje u manjim većima, odnosno da ne mora svih 15 sudija odlučivati o svemu. Šta Vi mislite o tome?

Odlučivanje po većima je preka potreba, jer se na taj način stvaraju realne pretpostavke za efikasno postupanje Suda. Ja sam zagovornik tog rešenja jer smatram da je ono moguće i u okviru sadašnjih ustavnih i zakonskih rešenja. Rad Ustavnog suda se može organizovati u okviru dva veća od po sedam sudija kojima bi predsedavao predsednik Suda. Manjkavost tog oblika rada je što on podrazumeva donošenje jednoglasne odluke svih članova veća. Međutim, u velikom broju slučajeva jednoglasnost u odlučivanju Suda već je postignuta. U protivnom, kada jednoglasnost izostane, predmet će se iznositi na plenarnu sednicu svih sudija. To je jedina mogućnost ustanovljenja sudskih veća u sadašnjim zakonskim okvirima.

Nažalost, u ovom trenutku nema mogućnosti formiranja i manjih veća, od tri ili pet sudija, jer Zakon o Ustavnom sudu to ne dopušta.

Čini se da je Ustavnom sudu dodeljena i instanciona nadležnost u nekim predmetima, mnogi ga nazivaju „najvišim sudom“. Možete li objasniti našim čitaocima da li je to „sud nad sudovima“ ili sud koji je čuvar ljudskih prava, Ustava i zakona?

Ustavni sud nije „sud nad sudovima“, već čuvar ustavnosti i zakonitosti i zaštitnik ljudskih i manjinskih prava i sloboda. On to čini i u slučaju kada poništava odluke redovnih sudova. Na taj način se otklanjaju štetne posledice učinjenih povreda Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Poništenjem takvih odluka samo se stvaraju procesne pretpostavke za donošenje nove, na Ustavu i zakonu zasnovane, odluke redovnog suda. To znači da se i nadležnost Ustavnog suda iscrpljuje u poništenju neustavnih sudskih odluka, dok presuđenje spornog odnosa i utvrđenje krivice izvršilaca krivičnih dela i u tom slučaju ostaje u isključivoj stvarnoj nadležnosti redovnih sudova. Zato nema mesta tvrdnji da Ustavni sud presuđenjem po ustavnim žalbama vrši instancionu kontrolu odluka redovnih sudova.

Pred Ustavnim sudom su krajem prošle godine bile i neizabrane sudije, koje su podnele žalbu na odluku Visokog saveta sudstva, ali nekoliko stotina njih nije došlo na red. Izmenama seta pravosudnih zakona, predviđeno je da njihove žalbe budu „prebačene“ VSS-u kao prigovori. Da li su žalbe neizabranih sudija i tužilaca još u Ustavnom sudu ili su otpremljene u VSS?

Kakva je sudbina već pokrenutih postupaka po žalbama neizabranih sudija i tužilaca, kao i onih po kojima javne rasprave još nisu održane, ostaje da se vidi. Odgovor na to pitanje opredeliće se odlukom Ustavnog suda o ustavnosti nedavno donetih izmena seta pravosudnih zakona. Ustavni sud je već preduzeo odgovarajuće mere na tom planu upućivanjem inicijative na mišljenje Narodnoj skupštini, sa ostavljenim rokom od 15 dana. Nakon toga steći će se procesne pretpostavke za dalje postupanje i odlučivanje Ustavnog suda o podnetim inicijativama. Do tog vremena, svi predmeti po podnetim žalbama neizabranih sudija i tužilaca i dalje ostaju u nadležnosti Ustavnog suda, što znači da se i fizički nalaze u Ustavnom sudu.

Aleksandra Petrović

(POLITIKA, 6. februar.2011)